Nadaleko je poznato da je Engleska kolevka same kežual kulture i da se odatle pokret proširio čitavom planetom. Međutim, ako je postojala zemlja gde je termin kežual u velikoj meri prihvaćen, to je upravo Škotska. Do prihvatanja ovog pokreta, Škote je dugi niz godina pratilo mnogo stereotipa. Između ostalih, bio je i onaj da su alkoholičari koji čak i na fudbalske utakmice dolaze u neatraktivnim izdanjima; duga kosa, pocepane farmerke, stari šalovi i flaša „Skoča“.Što se tiče oblačenja, najveći grad Glazgov je u tom periodu pregazilo vreme. Navijači Seltika i Rendžersa su i dalje najveću pažnju posvetili odeći koja je simbolizovala njihova religijska uverenja. Sa jedne strane su bili katolici, a sa druge protestanti. Oblačenje je bilo jako monotono, uz nekoliko prepoznatljivih boja za oba kluba.
Međutim, na severu Škotske, u gradu Aberdinu, situacija je potpuno drugačija. Žitelji ovog grada su i ranije imali tendenciju da se oblače drugačije od ostatka zemlje pa ni kežual pokret nije mogao da prođe neopaženo. Zašto baš Aberdin? 80-ih godina, klub je sa klupe predvodio čuveni Ser Aleks Ferguson koji je uspeo da osvoji titulu sa Aberdinom i tako obezbedi učešće u Evropi. Žreb ih je spojio sa Liverpulom. Iako je škotski tim ubedljivo poražen od budućeg prvaka Evrope, ovaj susret je postao legendaran u škotskim kežual krugovima. Po prvi put, Aberdinovi navijači su mogli uživo da se uvere u kult ovog pokreta. Ostalo je istorija.
Aberdinovi navijači su od tog trenutka bili opsednuti ovim stilom. Toliko su bili zainteresovani za ovaj pokret da su čak i nakon gostovanja i ubedljivog poraza, od Engleza tražili što više informacija.
Do koje mere je ovo došlo?
Kada su samo godinu dana kasnije ponovo došli u Englesku, ovaj put na gostovanje Ipsviču, situacija je bila potpuno drugačija. Aberdinovi navijači su po stilu, bili rame uz rame sa engleskim kežualsima! Sergio Tacchini trenerke i jakne su potpuno zamenile stare džempere i rolke. Adidas patike su postale neizostavan deo oblačenja, a na glavi se sve češće nalazio “Deerstalker”, najčuvenija kapa čitavog pokreta.
Čitava subkultura je vremenom zaživela i u ostatku države. Navijači velikana iz Glazgova su se konačno oslobodili utemeljenih vrednosti pa nedugo zatim nastaju i njihove kežual grupe.
Svaki prvoligaš težio je da ima svoju bandu. Onu koja će pratiti svoj tim na svim gostovanjima i davati vetar u leđa. Zanimljivo je da u Edinburgu, mladi navijači Hiberniana oformljavaju „Hibs baby crew“, verovatno i najmlađu kežual grupu u čitavoj Velikoj Britaniji.
Ubrzo je pokret postao od nacionalnog značaja pa su Škoti na reprezentativnim gostovanjima čitavoj Evropi pokazivali da su naučili „kežual zanat“.
Kežual kultura je u Škotskoj doživela uspehe neverovatnih razmera, a vremenom su čak i Englezi prihvatili da su njihove severne komšije postale izuzetno jaka konkurencija.
Kada Škoti pričaju o kežual kulturi, vole da, možda pomalo i nadmeno, kažu: „Nastala je u Engleskoj, opstala
je u Škotskoj.“
